Moja priča

Bio sam mlad, voleo motore, brzinu, vetar u licu. Imao sam samo 17 godina kada se sve promenilo. Jedan trenutak neopreznosti, gubim kontrolu i slećem s puta. Sletanje, prevrtanje, tišina. Ležim na zemlji, pokušavam da ustanem – ne mogu. Samo hladnoća niz kičmu. Hteo sam da pozovem pomoć, ali glas mi je nestao.

Našao me je slučajni prolaznik, stavili su me u karavan i odvezli u Urgentni. Tada još nisam znao – povreda vratne kičme na nivou C4-C5. A onda, život je krenuo potpuno novim tokom.

Godina je 1993. — sankcije, avgust, 40 stepeni, bolnice bez klime, bez osnovnih sredstava. Na ortopediji, među ranjenicima iz Bosne. Nema zavoja, nema špriceva. Dekubitalne rane zbog loše nege, infekcije, temperature, jedna operacija, pa druga. U nekom trenutku prestaneš da meriš kroz šta sve prolaziš – samo ideš dalje.

Godinu dana kasnije, završavam rehabilitaciju u Sokobanjskoj. Vraćam se kući. Prva stvar koju vidim – stepenište. Komšije me nose na ruke. Vrata kupatila preuska, umivaš se u lavoru dok ne nađeš majstore da prošire štokove. Praviš novi raspored u kući da bi mogao da prođeš kolicima. Nabavljaš krevet sa antidekubitalnim dušekom. Terapeuti dolaze. Novi ljudi ulaze u tvoj život. Novi dan, novi uslovi. Novi ja.

Sve se menja. Ali ja biram da idem dalje.