Kada tehnička ideja postane ljudska priča – sistem za lupanje bešike kod kvadriplegije

Nekad se najlepše stvari dogode spontano. Pre nekoliko meseci, nakon mog uključenja u jutarnjem programu RTS-a, dobio sam poruku od čoveka koji, kao i ja, ima kvadriplegiju. U poruci Bane mi je pisao da mu majka svakodnevno pomaže tako što mu ručno lupa bešiku da bi se ispraznila, i da je to s vremenom postalo veoma naporno i teško. Pitao me je da li imam neku ideju kako bi taj proces mogao da se olakša.

Zapravo, o tome sam razmišljao godinama ranije, ali nikad nisam ništa pravio jer meni lično to nije bilo potrebno. Međutim, čim sam pročitao njegovu poruku, ideja mi se sama složila u glavi – kao da je čekala svoj trenutak.

Razvoj ideje i testiranje rešenja

Pre nego što smo došli do konačnog rešenja, on je već isprobao nekoliko uređaja. Prvo je koristio fitness elektromasažer, u pokušaju da stimulacijom pokrene pražnjenje bešike. Međutim, taj uređaj nije imao gotovo nikakav hod klipa da bi stimulisao bešiku pa samim tim ni stvarni mehanički efekat – sve je ostalo bez rezultata.

Zatim je iz Engleske poručio ultrazvučni aparat, stimulator bešike koji se koristi za takve potrebe, ali ni on nije dao nikakve promene.

Nakon tih pokušaja, zajednički smo zaključili da rešenje mora da fizički oponaša udarac rukom – baš onako kako to inače rade negovatelji.

Predložio sam mu da se napravi jednostavan mehanički sklop sa elektromotorom i recipročnom šipkom, koji bi na vrhu imao tenis lopticu – da udarci budu mekani i prijatni. Poslao sam mu linkove ka delovima koji mogu da se poruče preko interneta, uz kratak opis kako da ih poveže. Nekoliko dana kasnije, javio mi je da je poručio delove. Put od ideje do realizacije potrajao je, jer je prvo naručio pogrešan deo, pa je ponovio porudžbinu.

A onda, pre nekoliko dana, poslao mi je fotografije i snimak gotovog sistema koji je sklopljen uz pomoć Banetovog brata i njegovog prijatelja inženjera Zorana Nagulića. Napravljen je stalak podesiv po visini i po širini koji se prinese pored kreveta, takođe lep detalj su gumene stope da se ne bi grebao parket, a i točkić za promenu brzine je na zgodnom mestu.

Nakon nekoliko manjih podešavanja, sistem je proradio iz prve – i sada funkcioniše pouzdano i bez fizičkog napora, što je konačno rasteretilo Banetovu majku, a to je na prvom mestu i bila namera.

Danas mi javlja da sve radi odlično – i da je prezadovoljan! Kaže da mu sada treba samo da se postavi sistem iznad bešike i pritisne dugme – i mašina odradi lupkanje bešike.

Njegova majka je, kako kaže, konačno odahnula, jer više ne mora nekoliko puta dnevno da prolazi kroz naporan fizički posao. To je inače užasno dosadan i naporan proces za nekog ko nije baš u mladim godinama.

Svako sa povredom kičme lupka bešiku putem fizičke stimulacije da bi se ispraznila. To je prvi i osnovni metod koji se nauči na rehabilitaciji. Ko je u mogućnosti lupka sa sam, a ko nije – mora da ga lupka neko drugi. Neko se lupkanja drži ceo život a neko koristi one tanke jednokratne katetere tzv. samokateterizacija. Prvi ili drugi način pražnjenja bešike je samo pitanje odluke i navike.

Moram da priznam, bio sam iskreno srećan i ponosan kada mi je javio da sve funkcioniše kako treba. Jedna jednostavna ideja, nastala u trenutku, sada svakodnevno olakšava život i njemu i njegovoj majci. To je, po mom mišljenju, suština svega što radim – da tehnika ima dušu i da svaki izum, ma koliko bio mali, može nekom da vrati deo samostalnosti i dostojanstva.

Čestitam Bane, imaš jedinstveni sistem za pražnjenje bešike.

Ovo iskustvo me je ponovo podsetilo koliko je važno deliti ideje, čak i one koje nam deluju sitno i usputno. Nekome, baš ta ideja, može značiti ogromnu promenu u životu. I zato ću nastaviti da pišem, crtam, modelujem i tražim rešenja – jer svaka sledeća ideja možda već čeka svog čoveka kome će pomoći.

Kako stvari stoje u doglednoj budućnosti, verovatno ću i ja sebi napraviti ovakav jedan sistem.